Poslednje četiri godine Stojković je sam na bačiji na prevoju Pasarela, na 1.600 metara nadmorske visine, jer su preostala četiri ovčara „digla ruke“ od tog posla.
Foto: Biljana Ljubisavljević 9
Punih pola veka Suva planina je mesto na kojem Momčilo Stojković (57) iz Kosmovca kraj Bele Palanke provodi najveći deo godine čuvajući ovce. Počeo je to da radi kao sedmogodišnji dečak sa ocem i bratom, a poslednje četiri godine je jedini ovčar na suvoplaninskim pašnjacima. Od početka aprila do početka novembra na planini je sam sa stadom koje trenutno broji 250 ovaca.
Dok je na planini noći provodi u kućici na bačiji na prevoju Pasarela, na bezmalo 1.600 metara nadmorske visine, a preko dana je sa stadom i svoja četiri šarplaninca na beskrajnom planinskom prostranstvu na kojem se smenjuju stoletne šume, pašnjaci i kamenjar.
Planinski kućeri, skloništa za čobane i ljubavnike
Od Kosmovca do njegove bačije potrebno je četiri sata hoda „kozjim stazama“, dok se terenskim vozilom može putem koji od Kosmovca vodi do sela Bežišta, potom uz planinu do visoravni Tri lokve, a odatle do Pasarele. Ni taj put nije ništa kraći.
Danima ne sretne čoveka, samo poneku divlju životinju
Stojković je za Agroklub rekao da život na planini nije lak, ali da je navikao i da se ne žali.
„Poslednje četiri godine sam sam na planini, jer su preostala četiri ovčara ‘digla ruke’ od ovog posla i otišla u selo. Na planini ima još stoke, ima krava i konja, ali ih vlasnici samo povremeno obilaze. Jedino sam ja stalno ovde sa ovcama“, rekao je Stojković.
Sam na planini sa 250 ovaca
Prema njegovim rečima, dogodi se da po nekoliko dana na planini ne sretne ni jednog čoveka, samo po koju divlju životinju, uglavnom vukove.
„Nekada je bilo mnogo drugačije, na planini je bilo puno stočara iz svih sela u podnožju Suve planine, i sa belopalanačke strane i sa strane Gadžinog Hana. Niška mlekara je imala mlekaru na Tri lokve, pravio se na veliko sir, kačkavalj. Kosači su preko leta po mesec dana kosili na planini i spavali ‘pod vedrim nebom’.“
Sam muze i sprema hranu
Dok je na planini, dodao je, ima pune ruke posla od ranog jutra do mraka jer ručno muze ovce i pravi sir, mesi hleb i priprema hranu za sebe i četiri šarplaninca.
„Za sat vremena pomuzem 50 do 60 ovaca. U ovo doba godine nemaju puno mleka, jer je prošao taj period kad imaju jagnjiće i dosta mleka. Sam parvim sir i mesim hleb. Namirnice i sve ostalo što je potrebno dovozi mi iz sela bratanac Mladen“, objasnio je naš sagovornik.
Za sat vremena pomuze 50 do 60 ovaca
Kazao je da ima puno mušterija i da je potražnja za sirom mnogo veća nego što može da napravi.
„Kupaca ima puno, ali ovčara nema, jer nema ni ljudi u selima. Pobegli su svi u gradove, ostala su sela kao siročići, kao deca bez roditelja. Doduše, nije ni lako da se živi na selu, a naročito ne na planini. Put do Pasarele je loš, nema ni struje, a ni vode. Moram da je donosim sa izvora koji je kilometar daleko“, navodi Stojković.
Najviše ga plaši promenljivo vreme
Prema njegovim rečima, to što je sam na planini ga ne plaši, nije ga strah vukova i lisica, jedino ga plaši vreme koje ume na planini da se promeni za „tili čas“.
„U planini nema lopova i mafije, kao dole u varoši. Ovde ima divljači, ali divljač beži od čoveka. Plaši me vreme. U jesen na planini umeju da duvaju strašni vetrovi i odjednom zahladni. Ne znam šta će da me snađe kad krenem za ovcama. Dešava se da na jednoj strani planine pada sneg, a na drugoj greje sunce“, istakao je Stojković.
Dešava se da na jednoj strani planine pada sneg, a na drugoj greje sunce
Dešava se, dodao je, da vukovi napadnu ovce, ali njegovi psi ih se ne plaše i ove godine su već dva puta uspeli da odbrane stado.
Sve dok bude mogao, rekao je Stojković, biće na planini sa ovcama, a tranzistor će mu biti jedina veza sa svetom.
Izvor:www.agroklub.rs