Image default

Obala ostrva Spicbergen

Smešteno u vodama Arktika Spicbergen je najveće ostrvo u istoimenom arhipelagu i pripada norveškoj oblasti Svalbard. Krstarenje oko ovog ostrva, površine od oko 38.000 kvadratnih kilometara, koje je 1596. otkrio holandski istraživač Vilem Barenc i nazvao ga “zemlja šiljatih planinskih vrhova” iskustvo je koje je teško opisivo rečima. Jer, pogled s morske pučine na vrhove veličanstvenih glečera intenzivan je i snažan vizuelni doživljaj, a ništa manje uzbudljiv nije i pogled sa najviše palube broda na prostrane tundre i zelene brežuljke, koji su zbog svoje netaknute prirodne lepote, bogatog životinjskog i biljnog sveta proglašeni nacionalnim parkom, ili pogled na strme obale ostrva sa kojih se u Arktički okean obrušavaju moćni vodopadi. Sedmodnevna krstarenja oko ovog ostrva organizuju se samo u letnjim mesecima, od sredine juna do sredine avgusta, tokom dugih polarnih dana, kada sunce gotovo da uopše ne zalazi, a temperatura vazduha se kreće od 10 do 15 stepeni Celzijusa. Posebna atrakcija ovakvih krstarenja su svakodnevni izleti čamcima na kopno da bi se iz pristojne udaljenosti u prirodnom okruženju posmatrale divlje životinje i ptice. Jer, na strmim liticama Spicberga gnezde se neke od najugoženijih vrsta morskih ptica, kao što su morski papagaji, tropski galeb ili arktička čigra, dok na samom ostrvu lako možete naleteti na polarnu lisicu, svalbarskog soba i veličanstvenog polarnog medveda. Prava poslastica za ljubitelje prirode!

For the happiest life, days should be rigorously planned, nights left open to chance

Za one kojima takvo uzbuđenje nije dovoljno i u stalnoj su potrazi za još snažnijim osećanjima i uzbudljivijim doživljajima postoje i putovanja brodom do Antarktika, koja se organizuju kada je na južnoj hemisferi leto a na severnoj zima. Krstarenje brodom do ovog dela sveta sa najsurovijim uslovima za život na planeti Zemlji traje najmanje deset dana i obuhvata posete Foklandima ili južnim Šetladskim ostrvima, sa kratkim ekskurzijama na zaleđeno kopno, obilascima glečera ili izletom stopama ser Ernesta Henrija Šekltona, ključne figure zlatnog doba istraživanja Antarktika. A, za vrlo mali broj istinskih zaljubljenika u prirodu i zavisnika od adrenalina sa zaista vrlo dubokim džepovima organizuju se posebna krstarenja duž severne obale Antarktika, koja traju mesec dana.

Na ovom ostrvu je zakonom zabranjeno umiranje: Oni imaju najmlađe stanovništvo na planeti!

Lonjirbijen (Longyearbyen) je naizgled sasvim običan gradić u Norveškoj. Od oko 2000 stanovnika, gotovo 500 čine studenti na lokalnom fakultetu. Veliki procenat gradskih prihoda dolazi od turizma, a restoran u središtu naselja ima, po sopstvenim tvrdnjama, najbogatiji vinski podrum u severnoj Evropi, sa preko 20.000 buteljki.
Lonjirbijen se nalazi na ostrvu Špicbergen, u arhipelagu Svalbard, napola puta između norveške obale i Severnog pola, nekoliko stotina kilometara severno od najsevernije tačke norveške kontinentalne obale. Zbog polarnih medveda gotovo niko nigde ne ide bez puške.
Međutim, zbog neobičnih uslova koji tamo vladaju, na ovom ostrvu nije dozvoljeno umreti.

U ovom gradu je plata 1.200 evra, kirija 15 evra, a nezaposlenost ne postoji: Pravi mali raj!

Smrt je došla brodom
Pre gotovo sto godina, 24. septembra 1918, u Lonjirbijen je, posle tri dana puta od norveške obale, uplovio brod Forsete. Pored uobičajene posade, brod, inače poslednji u sezoni, doveo je i nekoliko ribara i radnika koji su tražili posao u lokalnim rudnicima uglja, u to vreme jedini razlog što je tako daleko ostrvo uopšte bilo naseljeno.
Kada je brod prispeo u luku, posada je stanovnicima prenela katastrofalne vesti. Tokom plovidbe, među putnicima se raširila neka opaka bolest, i mnogi su hitno preneseni u lokalnu bolnicu.
U roku od dve nedelje, sedam muškaraca je umrlo, i ubrzo su sahranjeni na obližnjem groblju. U pitanju je bio španski grip, koji je od te jeseni do proleća 1919. širom sveta odneo između 50 i 100 miliona života.

ostrva Spicbergen

Kao i veliki deo Svalbarda, zemlja na kojoj je sagrađen Lonjirbijen je permafrost, odnosno sadrži sloj u kojem voda i leti ostaje zaleđena.
Permafrost nije idealno počivalište za mrtve: zbog širenja i skupljanja zaleđenih tečnosti, leševi tokom vremena mogu isplivati na površinu. Takođe, ledena klima sprečava prirodno raspadanje tela, pa ostaci ostaju sačuvani decenijama.
Vlasti u Lonjirbijenu su zbog toga, posle incidenta sa španskim gripom, zaustavile najstariju ljudsku praksu. Nema sahranjivanja.
Pošto nema alternativnih načina uklanjanja mrtvih, na ostrvu zapravo ne možete ni da umrete. Umreti je zabranjeno, mada, naravno, nije kažnjivo.
Ukoliko ste smrtno bolesni, ili ranjeni, hitno vas prebacuju u Norvešku avionom ili brodom.
Kada neko ipak slučajno umre, od polarnog medveda ili lavine, svejedno ne može biti sahranjen na ostrvu. Prosečna starost u Lonjirbijenu je danas trideset i pet godina.

 

Povezani članci

Zgodna plavuša poručuje: Ne volim skupa kola već traktore

admin

Pravilno korišćenje blokade na IMT 539.

admin

Medvedi su budni i krenuli su u grad

admin